Iako je odav­no „ra­sit­nio“ de­se­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta, no­vi­nar, pu­bli­ci­sta i vr­sni isto­ri­čar, Ti­tov par­ti­zan i bo­rac le­gen­dar­ne Dru­ge pro­le­ter­ske bri­ga­de Jo­van Ra­do­va­no­vić (94), ro­dom iz se­la Tre­šnje­vi­ca kod Ari­lja, ina­če pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA, i da­lje pi­še knji­ge. Ob­ja­vio je do sa­da ukup­no 34 dje­la. Autor je mno­gih zna­čaj­nih rat­nih knji­ga i mo­no­gra­fi­ja, a u pro­šloj go­di­ni je za naj­no­vi­ji isto­rij­ski ro­man „Oda­nje­no ne­bo“, u stva­ri ro­man­si­ra­ni ži­vo­to­pis o na­rod­nom he­ro­ju Da­ni Mi­lo­sa­vlje­vić iz Uži­ca, do­bio knji­žev­nu na­gra­du „Dra­goj­lo Du­dić“. U 2015. ga je, za­jed­no sa još 15 dru­go­va bo­ra­ca, ve­te­ra­na Dru­gog svjet­skog ra­ta, pred­sjed­nik Ru­si­je Vla­di­mir Pu­tin od­li­ko­vao po­vo­dom se­dam­de­se­to­go­di­šnji­ce po­bje­de nad fa­ši­zmom. U do­broj spi­sa­telj­skoj for­mi, još uvi­jek ve­dar i čio, Jo­van Ra­do­va­no­vić pri­je sve­ga is­ti­če to od­li­ko­va­nje kao naj­svje­ži­je pri­zna­nje ko­je je do­bio:
– Ogro­man je do­pri­nos Cr­ve­ne ar­mi­je, i ru­skih bo­ra­ca, oslo­bo­đe­nju Be­o­gra­da. Uvi­jek sam vje­ro­vao da je slo­bo­da u te­me­lji­ma srp­skog i ru­skog na­ro­da, a si­gur­no da su ista osje­ća­nja ga­ji­li i mo­ji sa­bor­ci ko­ji su sa Cr­ve­nom ar­mi­jom oslo­ba­đa­li naš glav­ni grad. Sr­ce mi je za­drh­ta­lo ka­da sam pri­mao od­lič­je iz ru­ku Alek­san­dra Če­pu­ri­na, am­ba­sa­do­ra Ru­si­je u Sr­bi­ji. Kao da sam sa­njao ka­kav li­jep san. Ovo od­li­ko­va­nje mi je, upr­kos go­di­na­ma, da­lo ne­ku no­vu sna­gu, i ono je još je­dan do­kaz traj­ne i ne­ras­ki­di­ve ve­ze srp­skog i ru­skog na­ro­da.
To­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta na pro­sto­ri­ma Ju­go­sla­vi­je pro­tiv 150.000 par­ti­zan­skih bo­ra­ca, ma­hom mla­dih i ne­do­volj­no voj­no ob­u­če­nih lju­di, ra­to­va­lo je oko 500.000 oku­pa­tor­skih voj­ni­ka – Nje­ma­ca, Ita­li­ja­na, Bu­ga­ra, Ma­đa­ra. U jed­nom tre­nut­ku pro­tiv njih se bo­ri­lo i oko 250.000 usta­ša, šip­ta­ra i dru­gih kvi­slin­ških je­di­ni­ca. O to­me go­vo­ri Ra­do­va­no­vi­će­va knji­ga „Be­gun­ci sa Su­tje­ske“, štam­pa­na 1995. go­di­ne. Za­ni­mlji­vo je, sva­ka­ko, ka­ko je ova knji­ga ugle­da­la svje­tlost da­na. Jo­van Ra­do­va­no­vić je 1992. go­di­ne za­vr­šio i pri­re­dio za štam­pu ovaj ru­ko­pis, ne­sva­ki­da­šnji i čak ri­je­dak po te­ma­ti­ci, jer pi­še o bje­gun­ci­ma sa bo­ji­šta, de­zer­te­ri­ma, ali su se na pu­tu do Fon­da „Dra­goj­lo Du­dić“ ko­ji ga je ta­ko­đe na­gra­dio, oba ori­gi­nal­na pri­mjer­ka ru­ko­pi­sa za­gu­bi­la.
Sre­ćom, Jo­van je u jed­noj od svo­jih broj­nih sve­sa­ka sa­ču­vao ru­kom na­pi­sa­ni tekst, pa je uz od­re­đe­ne do­pu­ne ru­ko­pis pro­sli­je­đen užič­kom iz­da­va­ču „ART plus“ i knji­ga je iza­šla iz štam­pe tri go­di­ne ka­sni­je. On je u ovoj knji­zi opi­sao sud­bi­nu 12 bje­gu­na­ca sa Su­tje­ske, me­đu ko­ji­ma je bio i nje­gov škol­ski drug Mi­le­ta Mi­la­no­vić iz Uži­ca, kod ko­ga je sta­no­vao dok je učio Uči­telj­sku ško­lu, i s ko­jim se za­jed­no 1941. opre­di­je­lio za bor­bu pro­tiv oku­pa­to­ra. „Svi rat­ni­ci, pa i naj­svje­sni­ji, čak i pa­tri­o­te, po­ne­kad i star­je­ši­ne, ni­su mo­gli bi­ti ju­na­ci u mno­gim kri­znim si­tu­a­ci­ja­ma. Rat­ne stra­ho­te, iz­ne­na­đe­nja, lo­mo­vi, na­gri­za­ju sna­gu i bor­be­ni mo­ral bo­ra­ca, po­seb­no onih sa tan­kim ner­vi­ma. Slu­čaj gru­pe pro­le­te­ra o ko­ji­ma je pi­sao Ra­do­va­no­vić ni­je je­di­ni u NOB-u. Bjek­stva, de­zer­ter­stva, bi­lo je u mno­gim je­di­ni­ca­ma, u Tre­ćoj san­džač­koj, Če­tvr­toj cr­no­gor­skoj, Pr­voj pro­le­ter­skoj i dru­gim par­ti­zan­skim bri­ga­da­ma“, sto­ji iz­me­đu osta­log, u pred­go­vo­ru te knji­ge u ko­joj autor bi­lje­ži da je Mi­le­ta Mi­la­no­vić pred­vo­dio gru­pu par­ti­za­na u bjek­stvu sa Su­tje­ske. Od njih 12 rat su pre­ži­vje­la sa­mo dvo­ji­ca, a Mi­le­tu su stri­je­lja­li Njem­ci 1944. go­di­ne na Ba­nji­ci.
U svo­joj naj­no­vi­joj knji­zi „Oda­nje­no ne­bo“ Jo­van Ra­do­va­no­vić is­tan­ča­nim osje­ća­jem i sa lir­skim ele­men­ti­ma pi­še o svo­joj rat­noj dru­ga­ri­ci, bor­cu le­gen­dar­ne Dru­ge pro­le­ter­ske bri­ga­de, na­rod­nom he­ro­ju Da­ni Mi­lo­sa­vlje­vić (1925) iz Uži­ca. Knji­ga je, ka­ko je oci­je­nio ži­ri na­gra­de „Dra­goj­lo Du­dić“, u mno­go če­mu je­din­stven rad na te­mu Dru­gog svjet­skog ra­ta i po­sli­je­rat­ne so­ci­ja­li­stič­ke iz­grad­nje. „Oda­nje­no ne­bo“ ovje­ko­vje­ču­je da­nas je­di­nu ži­vu že­nu na­rod­nog he­ro­ja, ko­ja je jed­no vri­je­me bi­la i pu­ško­mi­tra­lje­zac i uče­stvo­va­la u bit­ka­ma na Ku­pre­su, Jaj­cu, Va­ku­fu, Bu­goj­nu, Su­tje­sci i dru­gim ra­ti­šti­ma. Da­nu Mi­lo­sa­vlje­vić, pod­vla­či autor, kra­se če­sti­tost, sa­mo­pre­gor, po­žr­tvo­va­nje i so­li­dar­nost sa svi­ma ko­ji pa­te i ko­ji su u ne­vo­lji. Njoj ni­je od­go­va­ra­lo da, ka­ko ka­že, bu­de Cr­ve­ni krst, već bom­baš. „Ho­ću da bu­dem pra­vi bo­rac sa pu­škom, sa bom­ba­ma. Ho­ću da idem u za­sje­de sa dru­go­vi­ma“, re­kla je Ti­tu pri­li­kom jed­nog su­sre­ta.
Jo­van Ra­do­va­no­vić pi­še u tom isto­rij­skom ro­ma­nu da je Da­na Mi­lo­sa­vlje­vić po­to­mak jed­ne od naj­če­sti­ti­jih pa­tri­jar­hal­nih užič­kih po­ro­di­ca, da je u ra­tu is­ka­za­la ne­vi­đen ljud­ski i slo­bo­dar­ski duh, i da je svo­joj vi­zi­ji slo­bo­de bi­la oda­na do kra­ja. Sa sve­ga 18 go­di­na do­bi­la je čin pot­po­ruč­ni­ka i po­sta­la član KPJ, ra­nja­va­na je ali se vra­ća­la na front. U pr­ve re­do­ve. Kao pot­po­ruč­nik pi­ta­la se ona ta­da: „da li sam baš ja naj­bo­lja, od to­li­ko dru­ga­ri­ca da do­bi­jem ovaj čin?“ O njoj, ali i o svom stva­ra­la­štvu, Jo­van Ra­do­va­no­vić, ko­ji ina­če ži­vi u Be­o­gra­du, za „Dan“ go­vo­ri sa emo­ci­ja­ma:
– Da­na je mo­ja rat­na dru­ga­ri­ca, i ta­kav je čo­vjek i ta­kva oso­ba da za­slu­žu­je da se o njoj pi­še. Ipak, mi­slim da je mo­ja naj­dra­ža knji­ga „Užič­ka re­pu­bli­ka“, za­to što je to mo­ja pr­va knji­ga i što je iza­šla u ve­li­kom ti­ra­žu i u če­ti­ri iz­da­nja. Bi­la je jed­no vri­je­me i po­moć­ni udž­be­nik u osnov­nim ško­la­ma. Dra­ga mi je i knji­ga „Me­mo­a­ri jed­nog Jo­va­na“ i knji­ga „Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić u ogle­da­lu isto­rij­skih do­ku­me­na­ta“. Pi­ta­te me šta sa­da ra­dim. Tre­nut­no pi­šem ro­man iz na­šeg, užič­kog, kra­ja na te­mu sta­re se­ljač­ke lju­ba­vi, ali ne znam ho­ću li sti­ći da ga za­vr­šim. Ra­di se o se­lja­ku, ve­li­kom šva­le­ru, ko­ji je imao do­sta dje­ce po se­lu i ko­ju ni­je htio da ih pri­zna, ali ih je no­ću, taj­no, po­ma­gao. Ra­di mi još ke­fa­lo, i mi­slim da će to bi­ti za­ni­mlji­vo dje­lo – za­klju­ču­je upor­ni stva­ra­lac, de­ve­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnji Uži­ča­nin Jo­van Ra­do­va­no­vić.Sve­ti­slav Ti­ja­nić